It feels like we’re breaking up,

•maj 8, 2017 • 1 komentar

rece ozenjeni muskarac koji misli da je u redu da dolazi i odlazi kad god me se uzeli, sebi tako ostavlja pravo da njuska, navede moje telo da odlepi, a meni ostavlja odgovornost da tome stanem na put, za oboje – iz odgovornosti prema njemu i njegovoj porodici, a istovremeno iz odgovornosti prema mojoj odluci da ne gubim vreme na pogresne price. Pa me teret te odgovornosti sabija u zemlju, iscrpljuje, ovako okamenjenu samocom, toliko okamenjenu da pocinjem i sama sebi da se rugam u snovima, te sam tako sinoc sanjala kako

izlazim uvece sa nekim muskarcem, lepo se provodimo, vece se nastavlja i nastavlja u nesto sve uzbudljivije i intenzivnije, a onda sedimo u mraku nekog gledalista i ja naslucujem kako je on zapravo pozvao policiju, jer ono sto sam ja dozivela kao intenzivnost i nagovestaj, u stvari je nista i jedna magla, pa me kao obicnog stalkera odvode daleko od zgranutog predmeta mog neprilicnog interesovanja, dok se glasno pitam da li je moguce da sam sve bas toliko pogresno razumela. 

Spinster fork

•februar 20, 2017 • 5 komentara

Ubodu me ti uobicajeni pogledi koji pokazuju sok pomesan sa sazaljenjem, pa premazani uljudnoscu. Stvarno, sama? A onda krenu obloge i utehe: pa dobro, uskoro. Dobro, nikad se ne zna. A onda, kada kazem da je ok i ako se zna, i ako se uskoro pretvori u nikad, onda krece neverica: neces valjda sama? Pa kako ces sama? I onda opet sloj utehe, ma ne brini naici ce neko, isto kao sto se terminalnom bolesniku nikada ne pogleda u oci i kaze da umire nego mu se uvek servira neka lazna nada, ne zato sto zaista verujes da ce da ozdravi nego zato sto ne mozes da kazes, jer ne mozes da pojmis, da nece. Jer je alternativa (samoca, smrt) suvise strasna da bi se izgovorila.

I onda mi misli obicno odu u dva pravca, i zapitam se dve stvari: prvo, da li je to pocetak? Da li ovako nastaju usedelice? Tako sto odustanu od trazenja neceg drugog, neceg jos, tako sto se ubede da je i ovo ok? A onda drugo, da li je zaista neophodno da imas neko ogledalo pored sebe? Da li mozes da budes jedinstven, savrsen, da li mozes da postojis… i ako u okruzenju nema nikoga ko ce to da izvrednuje? Recimo, da li je bitno sto lepotu mojih prstiju na ovoj vinskoj casi trenutno niko ne vidi? Sto niko u njoj ne uziva sem mene? Da li ta lepota ne postoji, zato sto joj niko sem mene ne prisustvuje? Da li je lepota zaista samo u oku posmatraca? Da li postojis ako te niko ne posmatra?

 

pms or: soul pimples

•oktobar 1, 2016 • 1 komentar

Subote se otegnu, a narocito nedelje, pa se uocavaju obrasci, te dijasporske puta samohrane puta sredovecne puta zenske usamljenosti, momenti kada sam na nekoj aktivnosti, investirajuci u buducu socijalnu inteligenciju Potomka mi moga, pa se onda usamim u cekanju da se pomenuta Aktivnost zavrsi, usamim jer su oko mene sve ocevi, sve burmom zigosani muskarci koji svoju decu dovode na to isto, a polna segregacija je upadljiva jer dvoroditeljne zajednice to lepo podele pa ocevi vode decu na fudbal dok majke recimo kuvaju rucak, pa se svi opet lepo okupe nad tanjirima za supu, dok ova Situacija, takozvana Moja Situacija, podrazumeva da ja vodim a onda posle ja i kuvam, a u medjuvremenu ja i kupim i utesim i operem i zabavim i izlecim i odvedem i dovedem i vaspitam i uspavam i probudim i sve ostalo opisivo i neopisivo. Slicni rascepi su i u onoj jednoj sekundi pri kraju dvorisnih druzenja, kada se Majke cuju sa Ocevima i isplaniraju nastavak dana u okrilju toplog porodicnog doma, a Potomak i ja ostanemo da se igramo jer ni sa kim nista ne planiramo, nemamo gde da budemo, nijedan tanjir sa supom ne ceka na nas. Pa se vracamo kuci po nadrealno suncanoj stazi, nadrealno jer sunce zalazi i pocinje da pada kisa i sve je osvetljeno onim potmulim isijavanjem koje bi da opises nekome i koje kao da je napravljeno filterom a ne prelamanjem svetla. I onda i Zivot koji prolazi li prolazi, ljudi koji prolaze pa onda blede i nestaju jer za njih nemam vremena, oni koji nikada i ne prodju vec me zaobidju u sirokom luku. I pre nekoliko nedelja, slucajni turista posetilac koji kaze da moj zivot spolja izgleda do jaja, sto me natera da se gorko nasmejem, dovoljno gorko da se ne vidi da gutam knedlu.

 

Ninja math

•avgust 3, 2016 • 5 komentara

Vec nekoliko dana u rodnom gradu, lelujam kroz sve one poznatosti i nepoznatosti kao i uvek. Brojim izmene, mala i velika odstupanja od onoga kako je ranije bilo. Puta brojne porodicne sapunice, minus Sava. Plus najava stranodomacih patuljackih posetilaca, pa ove ulice posmatram svezim ocima turiste.

Izgubila sam zvoncice sa toe ringa negde u Omladinskih brigada. Sada je moje kretanje po Beogradu bezvucno. Jos neprimetnije.

 

Triple

•jul 22, 2016 • 2 komentara

Nisam sanjala ne pamtim otkad, pa evo jednog od sinoc, u kome sam u hotelskoj sobi sa nekim muskarcem koji dolazi da mi popravi kompjuter (?) a ja pokusavam da ga zavedem (??) i uspeva mi, uz ono veliko strpljenje koje je neophodno kada pokusavas da zavedes ultimate nerds, da ih otkljucas, sve u svemu tu se iznenada pojavljuje i jedna B. sa fakulteta kojoj to ide od ruke mnogo bolje nego meni, pa se onako poluuvredjeno sklanjam u stranu, ali onda se pojavljuje i jedna treca, visoka plava prezgodna tipicna urodjenica iz ovih krajeva, u kom trenutku dizem ruke i pocinjem da posmatram predstavu, jer mi nije u krvi borba za neciju naklonost, nisamjatakvadevojka, pa gledam kako ce cela stvar da se zavrsi, i gledam centar sve te zenske paznje kako ne zna sta ga je snaslo.

E sad, nije to samo ocigledan san o povredjenoj sujeti – mada moze i tako da se sagleda – nego i jos nesto sto moram da priznam da mi nije jasno, jer mogu da ga pogledam sa obe strane: sa prednje strane (gde se spremam za putovanjce sledece nedelje i biram koju cu sebe da ponesem ne bih li se najbolje provela sa hotelskim sustanarem), ili sa poledjine gde su uloge zamenjene (gde ja dolazim da popravim kompjuter, a devojke su trojica muskaraca koji su nedavno prosuli svoje feromone pod mojim prozorom). A mozda je i jedno i drugo, i ovo trece sa sujetom.

 

Srbija Ubija

•jun 22, 2016 • 2 komentara

Iz poslednje posete Beogradu ostaje da zvoni jedan kratak susret, u nekom satro gistro poslovnom kontekstu, hocu reci profesionalnom, uljudnom zrelom i odraslom, susret nabijen negativnom energijom i sumrakom zbog izvaljenih elektricnih instalacija, elem momenat u kome se Protivnik okrece da pogleda ko mu to upucuje usputno neinformisano pitanje, pa me odmeri od glave do pete, pita A sta ste Vi po struci?, ja se oduprem instinktu i odgovorim, a on se okrene od mene, odmahne rukom i kaze Ah, Vi svirate… muziku uz znacajnu pauzu gde su ove tri tacke, i ne udostoji me odgovora jer ja sviram qrcu a ne postavljam pitanja. Iz celog susreta izlazim rasterecena sto vise nikad ne moram da ga sretnem u zivotu, zadovoljna jer moj svakodnevni zivot nije kontaminiran takvim polusvetom (re: Vila), ali i zbunjena pitanjem: koja mi je minimalna strucna sprema potrebna da bih mogla da opstim sa prostacinom?

 

Starry eyes

•jun 12, 2016 • 7 komentara

A ovo ti jos nisam pricala: moj izlet u cyber dating. Sad, ima tu bezbrojnih anegdota i uvida (u sebe i u druge), ne bih sada o tome mada bi verovatno trebalo, ima tu raznih bubuljica za cedjenje, elem bez obzira na sve to bih zapravo da spomenem jedan detalj od pre neki dan: upoznam se ja tu sa nekim ciji je cyber presence obecavao, ali onda opet ugledam taj ukoceni pogled, obavim onaj usiljeni razgovor i tu na licu mesta pomnozim neku pricu sa nulom, a opet dozvolim svojoj sujeti da se rasplamsa i da me mrcvari evo vec celog vikenda. Ali ne radi se cak ni o tome, jer ovo je prica o muzici: naime, te iste veceri, iscrpljena izneverenim ocekivanjima, sanjam neky pesmu Macy Gray, samo par stihova kao loop, i onda ujutru pogledam o cemu se tu radi i vidim da se radi o zaljubljenoj zeni, ali da zapravo stihovi govore (S)he ain’t right for you, …. (s)he ain’t right for you. Don’t you want to be happy?…. i vise ih se (stihova) ne secam, ali probudim se ujutru i pomislim kako, uprkos sujeti modroj od povreda, moja podsvest zna o cemu prica.