Poverty porn

Bila sinoc na nekoj cirilici, ali onoj urbanoj, dopustivoj, jer kad izniknes iz devedesetih onda melos ima jedan drugi prizvuk, odzvanja kao ono cega smo se svi onomad klonili. Kad ono, fast forward dvadesetak godina, danas to vise nije tako, jer ista ta muzika, ista ta, ista, odjednom se preznaci u nesto prihvatljivo, krene da zvuci sa neke druge bine i evo svi skacu, svima krece da drhti ona jugonostalgicna cakra, ali nije to ono sto je ostavilo najveci utisak. Ono sto je ostavilo najveci utisak su te socijalno i politicki angazovane pesme, koje publiku najvise obraduju, pa krene da divlja uz balkanski lament, da se iskarikirano zali na Situaciju U Srbiji i onu glad i bedu koja izbija iz tih najsnaznijih pesama, iako je zaista ne zivi, pa pocnem da se pitam da li smo to na bini Mi koji Sebi Samima pevamo ili su to Oni koji su dosli da Nas zabave, da nas malo uzbude i animiraju svojom neprilagodjenoscu, da nas podsete sta smo za sobom ostavili. A Oni na bini ucestvuju u zameni teza, jer od nje zaradjuju, pa nastavljaju da se zale na bilo sta, na sve Ono Tamo, ne bi li posetioce doveli do klimaksa, do najviseg skoka iza koga u stvari stoji neizreceno zadovoljstvo sto nisu Tamo nego Ovde.

 

~ od olifAnt na 20 januara, 2019.