pms or: soul pimples

Subote se otegnu, a narocito nedelje, pa se uocavaju obrasci, te dijasporske puta samohrane puta sredovecne puta zenske usamljenosti, momenti kada sam na nekoj aktivnosti, investirajuci u buducu socijalnu inteligenciju Potomka mi moga, pa se onda usamim u cekanju da se pomenuta Aktivnost zavrsi, usamim jer su oko mene sve ocevi, sve burmom zigosani muskarci koji svoju decu dovode na to isto, a polna segregacija je upadljiva jer dvoroditeljne zajednice to lepo podele pa ocevi vode decu na fudbal dok majke recimo kuvaju rucak, pa se svi opet lepo okupe nad tanjirima za supu, dok ova Situacija, takozvana Moja Situacija, podrazumeva da ja vodim a onda posle ja i kuvam, a u medjuvremenu ja i kupim i utesim i operem i zabavim i izlecim i odvedem i dovedem i vaspitam i uspavam i probudim i sve ostalo opisivo i neopisivo. Slicni rascepi su i u onoj jednoj sekundi pri kraju dvorisnih druzenja, kada se Majke cuju sa Ocevima i isplaniraju nastavak dana u okrilju toplog porodicnog doma, a Potomak i ja ostanemo da se igramo jer ni sa kim nista ne planiramo, nemamo gde da budemo, nijedan tanjir sa supom ne ceka na nas. Pa se vracamo kuci po nadrealno suncanoj stazi, nadrealno jer sunce zalazi i pocinje da pada kisa i sve je osvetljeno onim potmulim isijavanjem koje bi da opises nekome i koje kao da je napravljeno filterom a ne prelamanjem svetla. I onda i Zivot koji prolazi li prolazi, ljudi koji prolaze pa onda blede i nestaju jer za njih nemam vremena, oni koji nikada i ne prodju vec me zaobidju u sirokom luku. I pre nekoliko nedelja, slucajni turista posetilac koji kaze da moj zivot spolja izgleda do jaja, sto me natera da se gorko nasmejem, dovoljno gorko da se ne vidi da gutam knedlu.

 

~ od olifAnt na 1 oktobra, 2016.