Lost

Pre neki dan, na biciklu, primetim ispalu rukavicu. Deciju. Pa pomislim na to dete koje pokusava da je pronadje, i ne uspeva, i roditelja koji se mozda nervira zbog toga, i jedino ja znam gde mogu da je pronadju, kada bi samo znali da postojim neka ja koja tacno zna gde im je rukavica. I onda sam se sama sebi zacudila sto sam i pet minuta kasnije razmisljala o njoj, rukavici, da bih cetiri raskrsnice dalje na tom istom putu videla drugu, sestru one prve, i iz nekog razloga me je ta ideja toliko obuzela da sam htela da se vratim, spojim ih i ponadam da ce ih neko ipak pronaci, ne obavezno bas ono dete nego bilo ko. A mozda su i ostali biciklisti na stazi razmisljali upravo o tome, kako samo oni znaju tajnu dve rukavice. I onda, udubljena u te misli, odmakla sam jos nekoliko semafora dalje, pa mi je bilo daleko da se vracam, pa zurim da stignem Tamo Negde, pa mi je glupo da stajem i uzimam odbacene predmete, pa nemam vremena za trivije kao sto su izgubljene rukavice, pa kuca pa vecera pa obaveze pa jastuk pa ujutru sve isto.

 

~ od olifAnt na 21 januara, 2019.