Vec nekoliko dana u rodnom gradu, lelujam kroz sve one poznatosti i nepoznatosti kao i uvek. Brojim izmene, mala i velika odstupanja od onoga kako je ranije bilo. Puta brojne porodicne sapunice, minus Sava. Plus najava stranodomacih patuljackih posetilaca, pa ove ulice posmatram svezim ocima turiste.
Izgubila sam zvoncice sa toe ringa negde u Omladinskih brigada. Sada je moje kretanje po Beogradu bezvucno. Jos neprimetnije.
Nisam sanjala ne pamtim otkad, pa evo jednog od sinoc, u kome sam u hotelskoj sobi sa nekim muskarcem koji dolazi da mi popravi kompjuter (?) a ja pokusavam da ga zavedem (??) i uspeva mi, uz ono veliko strpljenje koje je neophodno kada pokusavas da zavedes ultimate nerds, da ih otkljucas, sve u svemu tu se iznenada pojavljuje i jedna B. sa fakulteta kojoj to ide od ruke mnogo bolje nego meni, pa se onako poluuvredjeno sklanjam u stranu, ali onda se pojavljuje i jedna treca, visoka plava prezgodna tipicna urodjenica iz ovih krajeva, u kom trenutku dizem ruke i pocinjem da posmatram predstavu, jer mi nije u krvi borba za neciju naklonost, nisamjatakvadevojka, pa gledam kako ce cela stvar da se zavrsi, i gledam centar sve te zenske paznje kako ne zna sta ga je snaslo.
E sad, nije to samo ocigledan san o povredjenoj sujeti – mada moze i tako da se sagleda – nego i jos nesto sto moram da priznam da mi nije jasno, jer mogu da ga pogledam sa obe strane: sa prednje strane (gde se spremam za putovanjce sledece nedelje i biram koju cu sebe da ponesem ne bih li se najbolje provela sa hotelskim sustanarem), ili sa poledjine gde su uloge zamenjene (gde ja dolazim da popravim kompjuter, a devojke su trojica muskaraca koji su nedavno prosuli svoje feromone pod mojim prozorom). A mozda je i jedno i drugo, i ovo trece sa sujetom.
Iz poslednje posete Beogradu ostaje da zvoni jedan kratak susret, u nekom satro gistro poslovnom kontekstu, hocu reci profesionalnom, uljudnom zrelom i odraslom, susret nabijen negativnom energijom i sumrakom zbog izvaljenih elektricnih instalacija, elem momenat u kome se Protivnik okrece da pogleda ko mu to upucuje usputno neinformisano pitanje, pa me odmeri od glave do pete, pita A sta ste Vi po struci?, ja se oduprem instinktu i odgovorim, a on se okrene od mene, odmahne rukom i kaze Ah, Vi svirate… muziku uz znacajnu pauzu gde su ove tri tacke, i ne udostoji me odgovora jer ja sviram qrcu a ne postavljam pitanja. Iz celog susreta izlazim rasterecena sto vise nikad ne moram da ga sretnem u zivotu, zadovoljna jer moj svakodnevni zivot nije kontaminiran takvim polusvetom (re: Vila), ali i zbunjena pitanjem: koja mi je minimalna strucna sprema potrebna da bih mogla da opstim sa prostacinom?
A ovo ti jos nisam pricala: moj izlet u cyber dating. Sad, ima tu bezbrojnih anegdota i uvida (u sebe i u druge), ne bih sada o tome mada bi verovatno trebalo, ima tu raznih bubuljica za cedjenje, elem bez obzira na sve to bih zapravo da spomenem jedan detalj od pre neki dan: upoznam se ja tu sa nekim ciji je cyber presence obecavao, ali onda opet ugledam taj ukoceni pogled, obavim onaj usiljeni razgovor i tu na licu mesta pomnozim neku pricu sa nulom, a opet dozvolim svojoj sujeti da se rasplamsa i da me mrcvari evo vec celog vikenda. Ali ne radi se cak ni o tome, jer ovo je prica o muzici: naime, te iste veceri, iscrpljena izneverenim ocekivanjima, sanjam neky pesmu Macy Gray, samo par stihova kao loop, i onda ujutru pogledam o cemu se tu radi i vidim da se radi o zaljubljenoj zeni, ali da zapravo stihovi govore (S)he ain’t right for you, …. (s)he ain’t right for you. Don’t you want to be happy?…. i vise ih se (stihova) ne secam, ali probudim se ujutru i pomislim kako, uprkos sujeti modroj od povreda, moja podsvest zna o cemu prica.
Podstaknuta prijatnim recima podrske od strane nekoga ko se mojih cyber tekstova priseca kao literature (!), iskopala sam stare staaaaare postove, jos sa onog prethodnog masakriranog mesta, zaglibila se u starim emocijama i zaboravljenim situacijama, i iz svega izasla sa dva jaka utiska: (1) da postoji jasni luk, progresija, evolucija ako hoces, izmedju ranijeg i sadasnjeg; da je protekla decenija ipak poboljsala i nacin pisanja te danas mogu bolje da prevedem ono nemusto u ovo drugo; ali i da (2) izgleda vise nemam sta da kazem, onaj drive da nesto objasnim, zatrazim, viknem zatrazim zaplacem je nestao. Tako da, uprkos tome sto je execution unapredjen, content nedostaje jer me vise nista ne uznemirava, ne cudi, ne zulja – delom jer se zivot ukolotecio, a delom i zbog one tuzne pomirenosti sa zivotom takvim kakav je. I sta sad tu imam da se bunim.
U jeku prepiske sa jednim od cyber sagovornika, koji tvrdi da treba zalediti osmeh na licu, anestezirati se tim osmehom-oklopom kao odbrambenim bedemom, opet se pitam imas li prava da se zalis, zivi smo zdravi smo, kucni u drvo da ne cuje zlo, i da li je to zdrava skromnost ili balkanski pogled uprt u zemlju.
Znam da sve ovo nema smisla. Ali desavaju se neke male i velike stvari, i ne stizem da ih svarim, i ranije mi je pomagalo da iscedim ovde bubuljice i sad vise nisam sigurna.
Kad sam ja isla u srednju skolu – a to je bilo malo pre nego sto su blokove poceli da zovu kicblo a mnogo pre nego sto je Novi Beograd postao in – ljudi su se ostrim rezom delili na dizelase i padavicare, bez prelaznih oblika zivota. Svako je imao svoju uniformu, tako da ja ni do dan danas nisam obula nista od onih vazdusnih djonova, ni slucajno, nisamjatakvadevojka i tacka. Sve u svemu, tokom tih godina sam prosla kroz razne starke koje su, da se razumemo, lose patike, kad ih ovako objektivno pogledas, ali ipak cool kao obelezje pripadnosti zeljenoj socijalnoekonomskopolitickokulturnoj grupaciji. Bile su tu crvene starke, bele starke, teget starke, crne starke, bez starke, roze starke, zaboravilasam starke, fake starke, original starke, jedino su uvek bile plitke starke. One duboke su mi nekako izmicale, valjda se imalo love samo za jeftiniju verziju.
Elem, decenijama kasnije, tacnije prosle jeseni, ispunila sam sebi zelju kupivsi sebi tamno sive duboke starke. I ustanovila da starke: (1) jos uvek nose tinejdzeri (a ne sredovecne zene); (2) u 21. veku nose muskarci (sto se ispostavilo tokom susreta sa drugom iz srednje skole, profesionalnog nerd-a koji je imao identicne patike kao ja); i (3) danas nosi neka druga ekipa, na primer veseli clan lokalnog trubackog benda koji izvlaci lovu turistima koji prolaze Terazijama, doduse u modernoj 50-50 varijanti (on nosi levu crvenu i desnu sivu, a njegov kolega desnu crvenu i levu sivu).
Bas me briga, jos uvek ih nosim. Samo kazem.
Opet u nekoj tangenti na moj svakodnevni zivot, izletela sam u neku nadrealnu stvarnost u kojoj odsedam u fancy centralnoevropskom hotelu koji postoji (kao drumska kafancina) jos od trinaestog veka, nosim stikle skuplje od avionske karte, veceras neki satro-gistro diplomatski event tokom koga ce mi se trepavice umoriti od silnog minglovanja.
Prekosutra u ovo vreme: sta cemo da obucemo, koje su boje pantljicare, sta cemo da izgradimo od lego kockica, koliko ociju ima pauk, koju kutiju za uzinu da spakujemo (star wars ili skylanders) … i ta gluva samotnost svakodnevnog jednoglasnog donosenja desetina mikro-odluka koje su mikro ali vaznije od svega ovog gore, a zasto mi onda toliko sagorevaju mozak?
Ne zaboravi da zrak svetlosti moze da dodje iz krajnje neocekivanog ugla, od osobe od koje to najmanje ocekujes, kao podsetnik da nisi propala sredovecna isprana potrosena neuspesna beznadezna samohrana majka … nego ono suprotno.
