It feels like we’re breaking up,

rece ozenjeni muskarac koji misli da je u redu da dolazi i odlazi kad god me se uzeli, sebi tako ostavlja pravo da njuska, navede moje telo da odlepi, a meni ostavlja odgovornost da tome stanem na put, za oboje – iz odgovornosti prema njemu i njegovoj porodici, a istovremeno iz odgovornosti prema mojoj odluci da ne gubim vreme na pogresne price. Pa me teret te odgovornosti sabija u zemlju, iscrpljuje, ovako okamenjenu samocom, toliko okamenjenu da pocinjem i sama sebi da se rugam u snovima, te sam tako sinoc sanjala kako

izlazim uvece sa nekim muskarcem, lepo se provodimo, vece se nastavlja i nastavlja u nesto sve uzbudljivije i intenzivnije, a onda sedimo u mraku nekog gledalista i ja naslucujem kako je on zapravo pozvao policiju, jer ono sto sam ja dozivela kao intenzivnost i nagovestaj, u stvari je nista i jedna magla, pa me kao obicnog stalkera odvode daleko od zgranutog predmeta mog neprilicnog interesovanja, dok se glasno pitam da li je moguce da sam sve bas toliko pogresno razumela. 

~ od olifAnt na 8 maja, 2017.