subtitles

Jedan od mitova kojima ne zelim da se bavim je onaj koji kaze da je ovde hrana bezukusna, i da jagode mirisu samo u Srbiji, kad ih uberes ispod zimzelenog drveta u vikendici. I onda zaboravim na mnoge stvari, na sve te ukuse, kako hrana moze da mirise, pa se iznenadim kada probam krastavac iz marokanske prodavnice koji mozes da osetis iz susedne sobe. I onda gledam svu tu bledunjavu svakodnevicu ovde i pitam se da li je to samo pitanje zumiranja, odnosno da li svaka svakodnevica deluje bledunjavo kada je samo pogledas dovoljno izbliza.

Onda me iznenade neki detalji, uhvate me nespremnu, kao sto je ta pesma na nekoj nevezanoj playlisti, posvecenoj nekom drugom vremeprostoru, i tu se odjednom probije poznati jezik, odjednom domaca pesma, i to ne samo domaca nego nostalgicno, ex-Yu domaca, pa me sve to pogodi u zeludac, sva ta naivnost detinjstva kako odjekuje kroz te ceznjive stihove, kroz te jednostavne harmonije, te providne molske subdominante, te predvidljive modulacije, i onda razmisljam da li je ta muzika mozda namerno bas takva, plitka – ne zato sto neko nije uspeo da je napravi bolju, nego zato sto nije ni bilo potrebno da bude dublja. A onda se i ovaj ovde prostor zakrivi, ulubi se prema tom soundtrack-u koji izlazi iz slusalica, pa se osetim kao da lebdim po ovom gradu i po ovoj celoj realnosti, u stvari kao da ovo nije realnost i da ovde nije realnost nego negde drugde. E a onda pomislim na tamo i shvatim da tamo ne postoji, da ono tamo nije tamo, i da sam skolski primer glupe dijasporske beznadezne nostalgije za izgubljenim detinjstvom. Straha od smrti.

A onda sedim pre neki dan bas ovde, u ovoj sobi mojoj celiji, i ne gledam napolje vec unutra, u papir na kome su odstampani neki crni znakovi, pokusavajuci da proniknem u ono iza papira i iza znakova, i cujem udarac i vidim pticu kako se obrusava i pada mi na terasu, pa odem i posmatram je kroz zatvorena vrata, glupu bezumnu pticu koja se zaletela u zatvoreni prozor, kako osamucena stoji na istom mestu na koje je pala, paralizovana ko zna kakvim sokom i potresom mozga. Ostavila sam je neko vreme, razmisljajuci o onim pricama  u kojima dete naidje na povredjenu pticu i onda se brine o njoj sve dok ptica ne ojaca i ne odleti, i zamisljajuci sebe kako otvaram ta vrata terase i uzimam nemocnu pticu, kako mi ona kljuje po prstima i mlitavo pada na zemlju.

Pa nisam uradila nista, a posle petnaestak minuta ptice vise nije bilo.

~ od olifAnt na 13 juna, 2010.

5 reagovanja to “subtitles”

  1. Pre dva dana sam pricala o dijsporskoj ceznji sa M&M, ovaj drugi je proveo preko dvadeset godina tamo negde. I vratio se. I ne zeli nazad zato sto su ovde jagode ukusnije. Ili vec neki od te vrste partiotskih razloga. I onda sam ja rekla kako bih ja volela da moje dete ode odavde jednog dana, jer jebes jagode ako ovde nema stabilne drzave koja moze da pruzi sigurnost svojim drzavljanima. Onda se nadovezala prica o maternjem jeziku i njegovoj bitnosti, s jedne strane i, sa druge, njegovoj nebitnosti za drugu generaciju.
    Najvise pati prva generacija, ta spona je najsnaznija, tu su i spone sa roditeljima, rodbinom, bracom, sestrama, prijateljima, jagodama, vikendicama, burecima, jogurtima, muzikom… druga vec nema taj problem. Odnosno ima, samo ako mu ga prethodna usadi. Pitacu te isto sto sam pitala i njega: kada bi stajala nad kartom sveta i mogla da odaberes gde ce tvoje dete da stvara svoj zivot i svoju buducnost, koje mesto na planeti bi to bilo?

  2. Da, to sam davno cula od jedne simpaticne zene: kada neko donese odluku da se odseli u inostranstvo, tu odluku donosi u ime svih svojih naslednika. I prva generacija – ona koja donese tu odluku – uvek nastrada, u korist svih onih ostalih. Uvek ostane izmedju, ni ovde ni tamo.

  3. Ulubljivanje vremeprostora (tako me je dotaklo to sto si napisala) se mislim desava svima koji iza sebe ostave jedan zivot i pocnu da zive neki drugi. Meni se, kao ludoj osobi, cini da cujem neku super muziku nocu, zvonjavu mobilnog u ponoc, glasove ljudi sa kojima se nikad vise necu cuti… Kao da dolaze iz paralelnog svemira u kome ja jos uvek zivim singl zivot, bez obaveza prema bilo kome, neopterecena, zaokupljena iskljucivo sobom. Zapravo, kao da postoji jedan duh mene koji u ovom istom prostoru zivi taj zivot. Mozda ce otici vremenom…

  4. aha, vazi sto si bila singl bez obaveza i neopterecena ….. samo si se opterecivala nekim drugim stvarima 🙂

    a zasto bi ta druga otisla? sto ne mozete da zivite zajedno, u miroljubivoj koegzistenciji? ima tu dovoljno prostora za sve vas ….

  5. pa recimo da sam roditeljstvom postala superlativirana verzija opterecene sebe od ranije 🙂
    ima, ko kaze da nema?
    e, izvini, moram da idem, evo je ulazi u kupatilo da se tusira, potrosice mi svu vodu iz bojlera :)))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: