Prokleta je Dijaspora

Odem pre nekoliko dana da pricam o muzici nekim ljudima koje to nije preterano zanimalo, zavrsim to svoje i pokusam da se zavucem u gomilu, ali ne izbegnem nekog Bliskoistocnjaka koji pozeli da me izvede na dejt – a ja se zapitam kako je moguce da ono sto je meni dosada i usiljenost on tumaci kao zainteresovanost i sansu, kako je moguce da zeli da provede cak i jedan dodatni minut svog zivota cedeci povrsne recenice sa mnom – a onda mi pridje Neka Zena i zagrli me, obrati mi se na srpskom, i hitro isprica svoju zivotnu pricu, obavesti me u kojoj zemlji joj je koje dete, isprica koliko godina zivi ovde a jos uvek ne prica patuljacki, i na kraju mi poveri da o (ovoj) muzici ne zna mnogo, da nije bas razumela sta sam govorila ali da joj je bas prijalo (na sta se moj geeky misic bolno zgrcio) i da je ovde dosla samo zato sto je udovica, zato sto nema sta da radi sa sobom, zato sto je posle vise decenija ostala sama u toj zemlji ciji jezik ne govori, iskorenjena iz Srbije, bez pravca i cilja, osudjena na hladni zavrsetak poprskan povremenom interakcijom sa nasumicnim sagovornicima.

~ od olifAnt na 9 decembra, 2009.