Ubijen (u pojam)

•17 oktobra, 2014 • 4 komentara

Opet oni podvodni sadrzaji, valjda se telo odmorilo ali mozak nije, dusa nije srce nije pamcenje nije, a poslednjih par imaju za temu muskarce. Prvo (ne-znam-kako-da-ga-nazovem-moze-li-Ex)Muskarca a onda nekog anonimnog muskarca. O ovom poslednjem ne znam nista osim da alarmantno lici na Supermana, sto je pretpostavljam takav klise da ga ne vredi ni komentarisati, jer svaka devojcica zeli da se uda za svog oca. Ali prethodna dva sa (kako-ono-bese)Muskarcem su me uznemirila, toliko da razmisljam o njima vec par dana:

U poslednjem je radnja jednostavna, trajna. U pitanju je lemanje. Udaram, udaram i udaram i udaram, a ta osoba koja mi je nekada bila tako …. velika …. se preda mnom smanjuje i nestaje.

Pretposlednji je bio uznemirujuci, ne samo zbog neposredne teme nego i zbog konteksta i reakcije – (onaj-li-je-bivsi)Muskarac i ja odlazimo u neku kucu u kojoj operise neko swinger udruzenje, svako odlazi na svoju stranu ali posle nekog vremena ga srecem, pripitomljenog, sa nekim starijim tipom koji govori u njegovo ime, kako se upustio u seksualnu vezu sa njim, starijim tipom, kako mu se to jako dopalo i namerava tu da ostane i nastavi tu vezu, ja ga gledam, pokusavam da uhvatim njegov poludeli, leteci pogled, i jedino sto uspevam da uhvatim je submisivan osmeh i nema potvrda izrecenih reci. Da, to je ono sto zelim, govori taj zaludjeni, zastraneli pogled.

Ok, znam ja da je to o njegovom poslu. Ali me je ipak iscasilo.

Kako se deca uce rasnoj i seksualnoj toleranciji? Pustis ih da osmatraju svet oko sebe.

•19 septembra, 2014 • 2 komentara

 

Mama, T. ima jednu svetliju mamu i jednu tamniju mamu. 

– Potomak, o svom najboljem drugaru iz obdanista –

Resistance is futile

•12 aprila, 2014 • 3 komentara

U tramvaju, u zajednickom turizmu, gledaju nesto kroz prozor i njena ruka nadje njegovu, ili obrnuto, i drze se za ruke, vec sto pedeset godina.

Na dosadnom letovanju bez njenog muza, polusatni vecernji telefonski razgovori tokom kojih toplo i tiho razmenjuju sve detalje prethodnog dana.

Utorkom on ne radi a ona je u kancelariji, tako da on ceo dan provodi sa bebom – sprema joj obroke, seta je i igra se sa njom. Cetvrtkom obrnuto – ona je kod kuce, on radi.

Ponovo u tramvaju, ona pilji u kolica sa svojom tek rodjenom bebom, a on sa rukom na njenom ramenu, posmatra nju sa obozavanjem.

– inspirisana zenskom mantrom da su svi oni isti, da su jednostavno takvi, i da je beznadezno ocekivati da budu drugaciji –

 

Starstruck

•8 aprila, 2014 • 2 komentara

Ove stvari su se, ili nisu, desile veceras: 

– Gledala kraljicu koja uziva uz tehno-ritam. 
– Kladila se sa nekim Peterom ko ce blize da pridje Kraljici majci ilikakodaseveczove. 
– Razgovarala sa iznenadjenim Peruancem o gradu Cusco, o kolonizaciji o kojoj sam davno saznala iz neke knjige. 
– Razgovarala sa nekim urodjenicima o mekanim merama bezbednosti i o tome kako smo mogli da unesemo pistolje, da ne spominjem kako sam ja mogla da budem luda Srpkinja koja je mogla da postane atentator na kraljevsku porodicu. 
– Rukovala se sa kraljem i kraljicom. 
– Usla preko crvenog tepiha u zgradu, prosavsi kroz clanove garde koji su podigli svoje sabljetine dok sam prolazila. 
– Kralj trazio da se ponovi rave-numera, uz svetlosne efekte i ostalo. 
– Ocesala ramenom Kraljicu majku, jedva se uzdrzavsi da joj ne pipnem natapiranu kosu. 

 

Razgovor u 3 ujutru

•1 marta, 2014 • Ostavite komentar

– Mama?
[bunovno] – Molim?
– Dodji!
[nisam u stanju da ustanem iz kreveta] – Sve je u redu, mozes da spavas ….
– Mama?
– Molim?
– Sta radis?
– Spavam.
[ljuto] – Hocu i ja da spavam!
– Pa spavaj.

Tajac.

Sa kim razgovaram kad nemam sa kim da razgovaram, ili: ima li koga?

•22 februara, 2014 • 3 komentara

Hodam kroz ovu pustinju, za promenu je suncano, Potomak izucava livadske oblike zivota, i dolazi do dve kratke interakcije sa urodjenicima, toliko razlicitih da ih ne bih stavila u istu recenicu, da se nisu desile u razmaku od pola sata. Prva nastaje kada se Potomak pentra do necije terase na kojoj je ljubazan pas, i covek koji izlazi iz stana i predlaze mi da podignem dete i prebacim ga na terasu ne bi li se poigrao sa psom, za koje vreme ja ….. ostajem na ulici, valjda ….. na sta se ja sledim, kazem da je jako tezak i da ne mogu da ga dignem dva metra uvis, a on kaze pa spusti kesu. Vrlo ste ljubazni, dovidjenja prijatno, i odlazim sledjene krvi, razmisljajuci koliko se nekih problematicnih situacija (stranac koji odvodi dete u svoj stan) izrodi iz nekih krajnje bezazlenih (majka i dete maze psa), i kako mogu da predupredim one prve a da mu ne uskratim one druge. Koji minut kasnije, u parkicu srecemo jednu ljubaznu komsinicu koju cesto vidjamo po kraju, i koja nas sad spontano poziva kod nje na caj a ja ustogljeno odbijam, delom jos uvek u grcu posle susreta na terasi, a delom i sokirana cinjenicom da me neki Native tek tako poziva kod sebe u stan, kao da nisam prljava imigrantkinja. 

 

nišča umom

•25 januara, 2014 • Ostavite komentar

I zavrsilo se i to cudo, postoji sad tu jos neka titula i slovca koja nikada do sada nisam stavila iza svog imena. Kao da nekoga zanima. U medjuvremenu, provodim neko vreme u akademskoj sredini, ona koju mi predlazu da ne zapostavim, a ja uopste nisam sigurna da to zelim da radim, odnosno da zelim valjda bih se bolje osecala u toj prici, umesto da sedim tamo tuzno iskljucena iz diskusije, iz tog entuzijazma iz tog zargona iz te potrage za necim sta god da je to sto traze, approval valjda, a ja sedim, utterly nevidljiva, i stiskam platnenu kesu da mi iz nje ne proviri knjiga iz tramvaja, da neko ne primeti da citam obican zenski ljubavni bestseller. 

 

Za slucaj da ne moras da znas razliku izmedju foke i morskog lava

•13 januara, 2014 • Ostavite komentar

I u ovoj groznoj usamljenosti koja pocinje da se formira kao pravilo umesto izuzetka, postoje ta ostrvca kao ono kad sam odvela Potomka u zooloski vrt, i stojimo pored stakla koje nas odvaja od akvarijuma sa morskim lavovima, malo je i cudesno jer je gore na povrsini sunce, a ispod sunca posetioci vrta koji gledaju te iste lavove samo na povrsini, a ovi jure kroz taj majusni kavez, obrcu krugove i stvarno izgledaju kao da se dobro zabavljaju a ne kao da su zatvorenici, i onda jedan od njih ispusti vazduh pod vodom a on postane bezbroj svetlecih tackica (zbog onog sunca koje se probija odozgo), a onda to ucini opet ali vazduh ostane, zarobljen na donjoj strani neke stene koja je na povrsini vode, ne postavsi ni tackice ni svetlece nego kao neka masna fleka, sto je jos gore nekoliko takvih nepovezanih dvodimenzionalnih mehurova koji tu ostanu da se pomeraju u ritmu zivotinja koje struje unaokolo, skoro kao neka ziva bica, nikad se ne dodirujuci, nesvesni susednih fleka nego onako gibajuci se svaka za sebe, potpuno nevidljivi za ceo svet, za lavove koji talasaju, za one posetioce na povrsini, za Potomka koji bulji u peraja i kozu i brkate njuske, za sve osim za mene koja ne mogu da se odvojim od tih uljanih oblika, kao da postoje samo zbog mog pogleda.

Countdown

•29 novembra, 2013 • 1 komentar

Naravno da sad sve unutra pocinje da zubori, kako se priblizava Veliki Dan. U poslednjijh par dana su mi upala u oci dva, jedan u kome je Vila, nasminkana nekim njoj nesvojstvenim bojama, mlada i zdrava, ziva, dok se oblacimo i sminkamo i uzivamo u zenskim razgovorima pripremajuci se za odlazak na Odbrambenu Lokaciju. 

Drugi je nocas, stavise malopre, iz koga sam se probudila sa osecajem teskobe. Poslovni je, nesumnjivo, jer u njemu obavljam neke od svojih uobicajenih dnevnih aktivnosti (orkestri, notacije, transpozicije) ali preko nekog saltera, koji me podseca na onaj gde sam pre neki dan kupila bozicne krofne, vrlo tipicne i tradicionalne i blabla (a u stvari obicne krofne samo okrugle i sa sest kila secera). Elem, na tom salteru me ispaljuju za ono sto sam nameravala da uradim, ali mi tom prilikom urucuju i neku futrolu (koja nema veze sa dnevnim zivotom ali ima veze sa Futrolom koju su mi nedavno opisivali, uz upozorenje da, kada mi je uruce, ne smem da je spustim nego moram da je drzim until further notice). I tako, drzim ja tu futrolu i idem po nekom suncu, pored neke vode, oko mene kupaci i zabavljaci, a ja kao marva (kao juce, dok sam vukla onih 25 kila kupovine sa sve decijim kolicima) vucem onu moju futrolu i pokusavam da stignem na tamo neku drugu stranu, Tamo Negde, da odlozim sav taj moj teret. Medjutim, okruzenoj opustenoscu i bezbriznoscu, na putu mi se isprecavaju razne prepreke, zapravo sam put postaje strma i klizava litica a onda dolazim do nekog racvanja gde srecem nekog geeky biciklistu (sto je nesumnjivo referenca na nekog ovdasnjeg Patuljka, inace ne bi vozio bicikl, i cak slutim koga on to glumi u ovom mom kadru – jednog profesora koji mi je nedavno predlozio da se pridruzim njegovom Timu Za Bullshitizaciju Na Temu Filozofije Muzike Svemira i Ostalog) koji me nagovara da krenem ovim putem, uzbrdo, sto ja cinim a on nestaje sa sve biciklom, a ja nastavljam uz klizavu liticu, sve dok ne stizem do corsokaka, gde shvatam da ne mogu ni nazad (klizavo), ni napred (put se gubi i nestaje), ni sa strane (strma litica koja zahteva skok na drugu strmu liticu), a ispod duboka voda, pa cak razmatram da skocim ali onda shvatam da je voda plitka i da bih sigurno poginula padajuci sa te visine, tako da ostajem tu, brinuci,  przeci se na suncu umesto da uzivam, ni napred ni nazad, prikovana za tu strmu stenu i Situaciju u kojoj se nalazim. 

 

Outcooked

•21 novembra, 2013 • 2 komentara

Desilo se i to: Potomak je prevazisao moje bedne kulinarske vestine. Prvi put kada sam se odvazila da napravim slatkis, smuckala sam tamo nesto, ispekla taj neki uzas i ponudila mu tvrdu koricu koju sam nazvala „cokoladni kolac.“ Potomak je sve smazao mumlajuci „jos, jos.“

Drugi put se desio danas, kada sam prema istom receptu napravila nesto sto je (potpisujem) bolje od prethodnog incidenta sa tvrdom koricom, imalo je cak i fil i sve. Pojeo je jedan zalogaj i rekao „Ne svidja se.“ Eeeeeej. Nesto sa ukusom i mirisom cokolade, njemu se ne svidja. Mozes onda da zamislis koliko mu je odvratno.