Bursting the bubble

Precizno se secam momenta koji sam kasnije oznacila kao srecu, ne zato sto sam se osecala narocito srecno nego zbog te tvrde sigurnosti da u tom konkretnom trenutku ne bih volela da budem igde drugde, ni na jednom drugom mestu, ni sa jednom drugom osobom. Tako sam se osetila jos jednom, dok sam iscekivala Potomka, valjda zbog te velike Nade i zbog te Buducnosti koja neumoljivo raste na racun Sadasnjosti i Proslosti. I tada sam mislila da se ne bih menjala ni sa kim, ni za sta na svetu. Da je bas to zivot koji zelim da zivim, bas tada i bas tu.

Za razliku od tih momenata, ima i onih drugih, kada vise nemas snage da cinis da se zivot desi, da glumis (iz pristojnosti, skromnosti ili stida), kad samo zelis da jednom stvari fucking budu po tvom, da ti se otvori zelja, te samo paralizovano cekas, da se nesto dogodi, da se nesto promeni, da se neko dogodi. Da dodje neko i spasi te iz ovog promasenog kadra.

Proslo je nepunih deset godina otkako sam napisala prvi post. Izgleda da je ponovo vreme za cedjenje bubuljica, u medjuvremenu se – uvidjam sada – srpski jezik malo okrnjio. Nemoj posle da kazes da te nisam upozorila.

 

~ od olifAnt na 16 januara, 2016.