Resistance is futile
U tramvaju, u zajednickom turizmu, gledaju nesto kroz prozor i njena ruka nadje njegovu, ili obrnuto, i drze se za ruke, vec sto pedeset godina.
Na dosadnom letovanju bez njenog muza, polusatni vecernji telefonski razgovori tokom kojih toplo i tiho razmenjuju sve detalje prethodnog dana.
Utorkom on ne radi a ona je u kancelariji, tako da on ceo dan provodi sa bebom – sprema joj obroke, seta je i igra se sa njom. Cetvrtkom obrnuto – ona je kod kuce, on radi.
Ponovo u tramvaju, ona pilji u kolica sa svojom tek rodjenom bebom, a on sa rukom na njenom ramenu, posmatra nju sa obozavanjem.
– inspirisana zenskom mantrom da su svi oni isti, da su jednostavno takvi, i da je beznadezno ocekivati da budu drugaciji –
mine. mine 
Ja kada gledam sebe, mislim da nisam. Verovatno je upravo to dokaz da jesam (ili da female power vodi ka sigurnom kraju sveta (barem onoga i onakvoga kakvog znamo)).
Ne znam zasto je female power pretnja. Zene su oduvek bile jace od muskaraca, samo ih je pokopao bad press. A ovo je vise zalopojka o toj paklenoj petlji: nemoj da se bunis, pogledaj oko sebe i videces da su svi oni isti, tako da moras da smanjis ocekivanja i da otvoris oci, jer su svi oni isti … I onda svi gledaju u one oko sebe i vide da su svi oni isti, pa onda i oni pristanu na te iste, i onda oni ostali pogledaju i vide nista drugo osim istih, pa ako su one pristale moracemo i mi … i tako ukrug, forever and ever.
Pa na to sam mislio kada sam pomislio na „kraj sveta“. Ni meni ne smetaju jake žene, nego (pre)slabi muškarci. Pritom ne vidim sebe kao nekog posebno jakog, naprosto mislim da su žene postale odveć nezadovoljne nama i to me brine.