i nije neki,
Kroz mutno staklo se vidi neciji podrum, vrh prasnjavog ormana u dnu necijeg pretrpanog podruma, i na njega bacena fotografija dvoje ljudi, kao sa onog sveta, sa pocetka proslog veka, u nekoj ustogljenoj odeci, negde sa druge zemljine polulopte. I kako da se ne zapitas koji je splet okolnosti doveo bas tu fotografiju, bas tih dvoje ljudi, u ovaj izbledeli grad?
Sela sam pored njega u tramvaju, izgledao je kao zidar ili moler, u radnickom kombinezonu i sa onim rukama za koje znas da pripadaju samo ljudima koji obavljaju teske fizicke poslove, fleke svuda po odeci i neki razocaran, bezvoljan izraz lica, slusa neku muziku. A onda iz njegovih slusalica zacujem priguseni zadah devedesetih, tiii-niii-niiiiii It must have been loveeeee…. tini niii niiii niiiiiii but it’s over now …. i stadaradimtojejaceodmene pocnem da se pitam ko je on i zasto i kako to da slusa bas Roxette, tu tako bajatu cheesy chick muziku.
ovaj poslednji
mine. mine 
meni je odlican za poslednji. sinoc sam pomislila kako odavno ni ja nisam bila na onom drugom mestu i kako se mesecima nisam ni setila njega.