tunnel vision

Dok smo razgovarali, Muskarac je primetio da se plasim sto se ne plasim. I stvarno me plasi ta anesteziranost. Sve imam utisak da cu, ne prozivljavajuci ove dane sekund po sekund, ne vareci ih, ne secirajuci ih, propustiti neki momenat od vitalnog znacaja. Ali mojoj (pod)svesti je izgleda lakse da zaroni. Da se pravi da se nista ne desava. Da ne broji nedelje. Ko zna sta sve propustam. Ali stitim se od jednog toliko dubokog razocarenja, da ne smem ni da pogledam u taj bunar, toliko je dubok.

Pravim se da ne postoji.

Pravim se da postoji. Nesto sto mozda ne postoji.

Kazu mi da ce sve biti u redu. I ja to isto izgovaram, i tako razmenjujemo prazne mantre. Iako u stvari ne verujem u to da sve uvek bude u redu. Nekad neke stvari mnogo, uopste, nikad ne budu u redu. I sta onda da radis sa njima. Da ih otpises kao izuzetke? Da se pravis da ih nema? Boreci se sa tim mislima, u razgovoru pre neki dan sa prefinom S. sa posla, kazem joj It’s hard to give up on the idea of making things happen, and try to let them happen instead. Zvuci fino, ali ne znam kako se to radi.

~ od olifAnt na 20 oktobra, 2010.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: