kuca poso poso kuca

I sad zamisli da si neki Stranac i da putujes Balkanom, i da dan pre ovog pepela u oblacima treba da odletis iz nekog grada, recimo da se ime tog grada zavrsava na -eograd, kupis kartu za neki nepristojno rani let, i dodjes na aerodrom u sedam ujutru, a tamo Kolaps.

Jer sta? Aerodrom nema struje. Sto se na jeziku sluzbenika na salteru za cekiranje zove ne radi terminal ili pao sistem.

Onda to rezultira raznim interesantnim scenama, kao sto su besni ljudi, zabrinuti ljudi, ljudi koji kasne, ljudi koji za sve krive politicare, ljudi koji se zblizavaju u redovima, ljudi koji povlace veze, neki drugi ljudi koji pokusavaju da smire ove prve. Zamisli da onda taj Stranac nekako prodje kroz gungulu, dobije papir na kome pise broj sedista ali ne i gate sa koga polece avion, a i za taj broj sedista mu objasne da ne vazi posto mesta u avionu nisu numerisana, pa ode gore u drugu guzvu, na skener i proveru pasosa, gde ga neka uniformisana dama izgrdi i pita gde ste do sada bili, pa nekako sazna gate sa koga polece avion, ali u njega ne moze da udje posto gorepomenute struje jos uvek nema pa uniformisani ljudi ne mogu da provere da li se u avion unose pistolji i nozevi. Onda se ti uniformisani malo muvaju unaokolo, otvaraju zid (!) u kome su neke zice i instalacije, trude se, zavlace u neku prasinu, pa se onda iznerviraju i odustanu, pitaju jednog po jednog putnika da li imaju nesto pikantno u rucnom prtljagu, i posto im poveruju na rec propuste ih dalje. Tu, na korak od aviona, na korak od toga da se otisne iz celog ovog iskustva koje se zove Beogradski Aerodrom, zaustave ga jos neke stroge dame koje sve putnike preslisavaju da li imaju povratnu kartu i zasto idu i kako i koliko, neki masu sarenim karticama koje pokazuju da zive Tamo Negde, njih propuste i kazu Gospodjica zivi, i tek posto im se svaki komad mesa zakune da ce da se vrati ili da zivi puste ih da udju u avion, gde ih doceka natmureno osoblje koje zvace zvaku i sa prezirom odradjuje koreografiju o ponasanju u slucaju opasnosti.

I onda se taj Stranac zavali u sediste, sa dubokim uzahom olaksanja proprati kako ga tockovi i krila odvajaju od te nadrealnosti, vrati se u svoju Stranu Zemlju i sigurno isprica prijateljima kako je bilo u Srbiji, i zamisli sta mi se desilo na aerodromu, pa to jos malo i ulepsa, onako nakiti, da se prijatelji jos vise zgranu kakvo li je to mesto, ta cudnovata Srbija u kojoj ni na aerodromu nema struje.

A onda sletim u ovu realnost, i prvog dana na poslu cujem anegdotu o tome kako su selili stampariju na drugi sprat, i tek kad su tu dovukli neku tamo masinu zakljucili da ista ne moze da prodje kroz vrata, pa su resili da im je najjednostavnije da se ne smaraju i da kupe novu. Masinu. Od devet hiljada evra.

Ja im onda namerno ispricam epizodu o aerodromu, samo da im vidim lica, da im vidim taj arogantni izraz i kako im je neprijatno zbog te arogancije.

~ od olifAnt na 20 aprila, 2010.

7 reagovanja to “kuca poso poso kuca”

  1. Da nismo i mi u „seci uši, krpi dupe“ sistemu, bili bismo podjednako bahati, u devet hiljadama ikoje valute.

  2. Balkansko iskustvo para vredi. O čemu bi se kasnije smejali uz opušteno pićence sa svojim prijateljima u toplim julskim noćima… 🙂

    • da, upravo to. ali o toj voajerskoj lesinarskoj prirodi zapada bi moglo/trebalo da se kaze mnogo vise …..

  3. meni je ovo tuzno.

  4. masina.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: