Opsedaju me ta dva sna, pre i posle Beograda.

Pre vise od mesec dana sam ucestvovala u diskusiji u kojoj sam pokusala da objasnim da se ne osecam dobro kada razgovaram o tome kako ja nikad necu videti, nikad necu shvatiti, zauvek prikracena, zauvek nepotpuna, i da mi ne prija taj invalidni status koji mi takvi razgovori namecu, a onda sam sanjala sebe kako visim kao privezak o svom sopstvenom vratu, kao mala sjajna bizuterija, figurica mene ali bez nogu, kao invalid, zadovoljno pomirena sa svojim stanjem, i onda kako dolazi taj moj sagovornik, taj sa jave, a onda pocinje neka muzika pa se ne cuje sta govorim ali sa svojih usana citam psovke i psovke i odbijanje da mi se nametne osecaj nepotpunosti, i jos psovki. I osecaj smirenosti i olaksanja.

A sinoc sam sanjala pomrlu porodicu, kako sedimo u dnevnoj sobi stana u kome sam odrastala, i odjednom vidimo nekakvu stolicu koja sama od sebe pocinje da se pomera, kao neka kutija koja nam se priblizava, zbunjeno je otvaramo i odjednom shvatamo da su nam se podizanjem tog poklopca lica promenila – iznutra smo ostali isti ali spolja izgledamo drugacije. Odlazim do ogledala, posmatram svoje izmenjene oci, ravnu kosu i pege po celom licu, i razmisljam kako cu svojoj okolini da objasnim ko sam i sta mi se dogodilo. I sada, na javi, cini mi se da bih prepoznala taj lik, tu drugu mene.

~ od olifAnt na 4 decembra, 2009.