You don’t need to own the world to feel right there in it.

Ovih dana se radi o plutanju i o malim stvarima. Pre neki dan sam gledala neki dokumentarac i cula pesmicu koja, isto tako skromno i neprimetno, postoji.

Jos uvek cesto sanjam, ali se snova vise ne secam, i do jave dopru samo neki kadrovi ili fraze, kao sto su recimo neka stvorenja koja se skupljaju oko mog stomaka i onda usledi nesto sto moj san nazove trazili su prstima iako se ne secam sta je usledilo, ili onaj od pre neku noc, kada su me usred noci probudile reci time is just glorified space.

Pa ti sad vidi sta to (sve) znaci.

upside-down haiku

i love you, i don’t love you

love you forever

or did i ever?

[love you forever]

i (don’t) love you …. anymore

so (how) do you stay?

per aspera

Ranije sam mnogo sanjala, i zaplet i epizodne likove i rekvizite i naravoucenija, a onda sam u poslednjih par meseci sve pocela da ih zaboravljam, sve te snove koji mi se jave tokom noci, ja se ujutru probudim i zapamtim ih, ustanem i otpocne mi dan i onda satima kasnije odjednom shvatim da vise ne mogu da ih se setim, pa sam onda zakljucila da mora da me secanje vara i da ja u stvari samo sanjam da sanjam.

U poslednje vreme ih se, dakle, secam samo dva: onog pretposlednjeg u kome je Muza i u kome se ja pakujem, pakujem li se pakujem, i ovog od sinoc u kome nameravam da probusim usi, i plasim se ali resena sam da izdrzim taj bol i neprijatnost da bih dobila ono sto zelim.

sicko

Dole je zakljucan veoma privlacan, macho komad hardvera, koji iscekuje Damu da ga oslobodi i otkrije njegovu lepotu, ceznuci da ga njeni prsti dodiruju.

Ovo je:

a. citat iz loseg soft-porn romana;

b. odlomak iz razgovora u kome neko ubedjuje Damu, radnicu u perionici, da ode i opere mu sofersajbnu;

c. sefovo obavestenje o tome da je koleginica dobila novi kompjuter.

murky

Ne idu mi ti prelazi, dolasci i odlasci, vreme koje dvostruko protice, Tamo i Ovde, pa dok si jos ovde hvatas korak  sa Tamovremenom, da lakse doskocis, da elegantno uhvatis ritam bas u trenutku kada Tamo postaje Ovde, a Ovde se odzumira i raspline u Tamo. Taj trenutak je bio negde u vazduhu, dok sam pokusavala da citam a pored mene neki Srbi Zeljni Sengena naglas mastali o tome kako izgleda ovaj patuljacki grad, sta ce sve da rade a sta nece, i da li ce mozda jedna od njih uspeti i da se uda ovde i time zapocne ZivotIzBajke, i negde tokom moje lagane iritacije njihovim prisustvom i nacinima razmisljanja odjednom uhvatim sebe kako nisam vise Ovde nego Tamo, to jest kako moje Ovde ustaje i premesta se, daleko od ljudi sa kojima nemam nista zajednicko.

A onda Ovde postane Ovo Ovde, ovaj kompjuter i terasa i debelo nebo i biciklisti i crvena cigla i zagrljaji – i onda se setim. A sacekalo me je i pismo od nekog tamo Tela, mole me da popunim anketu o bezbednosti zivljenja Ovde, bas im je stalo da cuju sta ja mislim na tu temu, i onda otvorim tu stranicu i pocnem da klikcem no, not applicable, no, rarely, don’t know, no, never, no, i zakljucim da u mom kraju nema ni silovanja ni ubistava ni kradje ni seksualnog uznemiravanja ni otmice ni etnicke diskriminacije ni vandalizma ni prljavih kontejnera ni primitivnih komsija ni prekomerne buke, kao i da smem da odem i u prodavnicu i na autobusku stanicu i u park i sve to i danju i nocu a da se ne plasim za svoju bezbednost.

Ima necega (i) u tome.

Snapshots

Sanjam cesto kao i inace, ali za razliku od tog inace ne secam se celih snova, vec samo isecaka: u jednom snu to je neka Rodjaka, neka nepoznata stara zena za koju znam da je mrtva, u drugom snu to su dvojica kolega koji se raspravljaju oko nekog posla, u trecem snu to je neki krevet i u krevetu neko ko cuti i prekorno posmatra. I posle svakog sna sam se probudila, setila ga se, zaspala i do jutra zaboravila.

Napolju pada sneg vec danima, nikad ovakvu zimu ovde nisam videla, a najvise upada u oci ta razlika u kulturama, kako i ovde sve kolabira a niko se zbog toga ne nervira, niko ne pizdi na vladu sto vozovi ne rade, niko se ne svadja po prepunim tramvajima iako nisu navikli da se guraju i da im neko dise za vrat, niko ne histerise sto ceka na prevoz po pola sata, niko ne pada u nesvest zato sto pola ljudi nije doslo na posao. A ono sto jos vise upada u oci su nenormalni biciklisti, koji ne odustaju cak ni po ovoj lapavici-klizavici.

Napravila sam Sneska Belica na terasi, i sada se posmatramo dok ovo kucam. Do pupka mi je, i nije onaj pravi napravljen od tri snezne lopte, nego je vise neki nepravilni bezvrati konus sa nosem od sargarepe i ocima od pomorandzine kore. I onda razmisljam kako idem u Beograd, i sta ce Snesko raditi tih nekoliko nedelja, i kako ce se otopiti pre nego sto se vratim, a sargarepa ce istruliti i pretvoriti se u gnjilu gomilicu djubreta.

PS. Dva dana kasnije. Snesko je vec poceo da se raspada. Neprijatno mi je da ga gledam ovako masakriranog, ali ne zelim ni da ga porusim. Jedno oko i nos su mu na zemlji, a u polusmrznutom snegu sam jutros videla tragove pticjih stopala. Izgleda da ce gladni kljunovi da sprece sargarepu da postane gnjila gomilica.

PPS. Mislim da bi DzG zakljucio da trosim previse vremena na razmisljanje o hrpi snega. Izgleda da nije dobro previse razmisljati. Pitam se.

reminder haiku

world’s not your chess game
things don’t revolve around you
get over yourself

Prokleta je Dijaspora

Odem pre nekoliko dana da pricam o muzici nekim ljudima koje to nije preterano zanimalo, zavrsim to svoje i pokusam da se zavucem u gomilu, ali ne izbegnem nekog Bliskoistocnjaka koji pozeli da me izvede na dejt – a ja se zapitam kako je moguce da ono sto je meni dosada i usiljenost on tumaci kao zainteresovanost i sansu, kako je moguce da zeli da provede cak i jedan dodatni minut svog zivota cedeci povrsne recenice sa mnom – a onda mi pridje Neka Zena i zagrli me, obrati mi se na srpskom, i hitro isprica svoju zivotnu pricu, obavesti me u kojoj zemlji joj je koje dete, isprica koliko godina zivi ovde a jos uvek ne prica patuljacki, i na kraju mi poveri da o (ovoj) muzici ne zna mnogo, da nije bas razumela sta sam govorila ali da joj je bas prijalo (na sta se moj geeky misic bolno zgrcio) i da je ovde dosla samo zato sto je udovica, zato sto nema sta da radi sa sobom, zato sto je posle vise decenija ostala sama u toj zemlji ciji jezik ne govori, iskorenjena iz Srbije, bez pravca i cilja, osudjena na hladni zavrsetak poprskan povremenom interakcijom sa nasumicnim sagovornicima.

hind

Sanjala sam kako mozes da razlikujes san od jave: ako ustanovis da mozes da stanes na zadnje noge, dakle ako se ispostavi da imas zadnje noge, znaci da sanjas.

Opsedaju me ta dva sna, pre i posle Beograda.

Pre vise od mesec dana sam ucestvovala u diskusiji u kojoj sam pokusala da objasnim da se ne osecam dobro kada razgovaram o tome kako ja nikad necu videti, nikad necu shvatiti, zauvek prikracena, zauvek nepotpuna, i da mi ne prija taj invalidni status koji mi takvi razgovori namecu, a onda sam sanjala sebe kako visim kao privezak o svom sopstvenom vratu, kao mala sjajna bizuterija, figurica mene ali bez nogu, kao invalid, zadovoljno pomirena sa svojim stanjem, i onda kako dolazi taj moj sagovornik, taj sa jave, a onda pocinje neka muzika pa se ne cuje sta govorim ali sa svojih usana citam psovke i psovke i odbijanje da mi se nametne osecaj nepotpunosti, i jos psovki. I osecaj smirenosti i olaksanja.

A sinoc sam sanjala pomrlu porodicu, kako sedimo u dnevnoj sobi stana u kome sam odrastala, i odjednom vidimo nekakvu stolicu koja sama od sebe pocinje da se pomera, kao neka kutija koja nam se priblizava, zbunjeno je otvaramo i odjednom shvatamo da su nam se podizanjem tog poklopca lica promenila – iznutra smo ostali isti ali spolja izgledamo drugacije. Odlazim do ogledala, posmatram svoje izmenjene oci, ravnu kosu i pege po celom licu, i razmisljam kako cu svojoj okolini da objasnim ko sam i sta mi se dogodilo. I sada, na javi, cini mi se da bih prepoznala taj lik, tu drugu mene.