i nije neki,

Kroz mutno staklo se vidi neciji podrum, vrh prasnjavog ormana u dnu necijeg pretrpanog podruma, i na njega bacena fotografija dvoje ljudi, kao sa onog sveta, sa pocetka proslog veka, u nekoj ustogljenoj odeci, negde sa druge zemljine polulopte. I kako da se ne zapitas koji je splet okolnosti doveo bas tu fotografiju, bas tih dvoje ljudi, u ovaj izbledeli grad?

Sela sam pored njega u tramvaju, izgledao je kao zidar ili moler, u radnickom kombinezonu i sa onim rukama za koje znas da pripadaju samo ljudima koji obavljaju teske fizicke poslove, fleke svuda po odeci i neki razocaran, bezvoljan izraz lica, slusa neku muziku. A onda iz njegovih slusalica zacujem priguseni zadah devedesetih, tiii-niii-niiiiii It must have been loveeeee…. tini niii niiii niiiiiii but it’s over now …. i stadaradimtojejaceodmene pocnem da se pitam ko je on i zasto i kako to da slusa bas Roxette, tu tako bajatu cheesy chick muziku.

ovaj poslednji

 

cloak of invisibility

Setam tako beogradskom ulicom, guram Potomka usnulog po paklenoj vrucini, sretnem bivseg decka odnosno neznamkakodaganazovem, odavno, naime iz proslog veka, a on pogledom okrzne kolica i bledo predje preko mog lica, bez ikakvog znaka prepoznavanja.

Eto kako izgledaju zene koje guraju decija kolica.

Nevidljivo.

 

Odakle nam usi?

Iako se tokom mojih ranijih poseta Beogradu uglavnom nismo vidjali, tokom ovog boravka, koji se razlikuje od svih ostalih po tome sto sam u medjuvremenu postala Kraljica Majka, imala sam potpuno drugaciji tretman, pa je postalo normalno i da budem pozvana da ulazim u taj stan kao u svoju kucu, jer to i jeste tvoja kuca, kao i da pri povratku uzivam u voznji do aerodroma u zlo doba noci jer koga cu ako necu tebe.

 

compressed

Shvatim da se neki dogovori obavljaju bez mog znanja, i onda sanjam Muskarca i Svekrvicu kako me, umrlu, presvlace i sminkaju, sve vreme opusteno razgovarajuci o necemu trecem. Kako donose sve te razne odluke u moje ime, odluke koje me se ticu, moje odluke, a ja sam nemo nepokretna, nemocna da ista ucinim da to sprecim.

 

Tante Trudy

I pored toga sto sam joj dva puta rekla da nisam iz Irana nego iz Srbije i da za nedelju dana idem u Beograd, tokom poslednjeg susreta mi je pozelela srecan put i prijatan boravak u Bagdadu.

?

 

troje, dvoje

Opet pocinju bolestine i bizarnosti – valjda sam posle mesec dana uspela nekako da nadoknadim neprospavane sate, pa je mozak nocu zaludan ….

U poseti sam M. iz Brisela, pricamo o bebama o cemu bismo pricale, a onda dolazi vreme za hranjenje pa mi M. objasnjava taj novi krik mode u odgajanju dece, izvlaci bebu iz nekakvog neudobnog zamotuljka, oslobadja je dugmadi i stega i objasnjava kako se bebe danas hrane sa druge strane, kako je tako mnogo lakse i prirodnije, pokazuje mi kako puni bebu kao flasu, kao nepomicni objekat, a ja zgrozena posmatram sa zgrcenim osmehom, jaoooo bas interesantno, dok mi se krv ledi u zilama. 

U sinocnjem zapletu sam u ovom stanu, mozda je to znak da se odomacujem ovde, i tu su dva kadra, posle i pre. U prvom je Muskarac pracen njegovim vernim R. (a R. pracen njegovom nekada-vernom J.), a tu je negde i Potomak i nasa (zenska) zbunjena reakcija na njihovu (musku) banalnu informaciju da idu  da se vide sa nekim ribicama, i neki osecaj besne bespomocnosti. U drugom kadru sam sa jednom od bliznakinja i veselo asikujemo sa Danielom dok pevamo njegovu Dzuuuuli. Bezbriznost ovog drugog kadra me razoruzava i puni nostalgijom, sve do jutra kada je smenjuje ova default-roditeljska ocajnicka briznost. 

 

Luda baba

Kao eho klime sa jave, sanjala sam Sneguljicu kako me sneno obavestava o nekom muskarcu koji stoji tu, u hodniku, moj uzas zbog toga sto znam da taj muskarac ne postoji i da ga je ona izmislila, umislila, i jos veci uzas jer Muskarac klima glavom i kaze da da, ona vidi onostrano, ono sto mi ne mozemo. Budim se u strahu od tog hodnika, te bezumnosti prerusene u mudrost i buducnosti.

Prvi

ne secam se gotovo nicega: ostali su samo odlomci scene u kojoj se grupa ljudi okuplja kako bi zajedno prosli kroz neko iskustvo (konferencija? obuka? zajednicko putovanje?), i nekoliko mladih amerikanaca koji upadaju u oci svojom arogancijom i neznanjem.

nije bas na visini zadatka, ovaj prvi san majcinstva.

gif(t)

Nocas sam se nasla u starom stanu, onom najstarijem, na slavlju posvecenom meni, radovala se gomili ljudi i njihovom radovanju meni, a najvise su me ganuli Vila i Superman koji su dosli i urucili mi dar, koji je doduse u obliku neke knjige sa jave koju iscekujem u postanskom sanducetu ovih dana, ali najjaci utisak ipak ostavljaju njih dvoje, koje retko sanjam a jos redje zajedno, dok mi objasnjavaju kako im je bilo tesko da pronadju tu knjigu ali su je ipak nasli i resili da dodju i da mi je poklone. Budim se neobicno zadovoljna, osvetljena tim njihovim gestom.

Eye of the storm haiku

U srcu uragana je uvek tiho. A okolo se sve kovitla.

Seemed like a good one:
bring a person to this world.
What was I thinking?